1. Избор на основу максималне радне температуре (основни критеријум)
Ово је примарни стандард за избор, пошто максимални температурни опсег термопарова значајно варира у зависности од материјала.
Термопар типа К (никл-хром/никл-силицијум): најчешће коришћени тип, са температурним опсегом од -200 степени ~1300 степени. Нуди високу -ефикасност и погодан је за већину цевних пећи на средњим-до ниским температурама (мање или једнаке 1200 степени) у ваздушној атмосфери.
Термопар типа С (платина-родијум 10/платина): Направљен од племенитих метала, има температурни опсег од 0 степени до 1600 степени. Погодан је за оксидационе атмосфере са високо{{5}температуром (нпр. ваздух) између 1200 степени ~1600 степени, са високом прецизношћу али високом ценом.
Термопар типа Б (Платинум-Родиум 30/Платинум-Родиум 6): Има највећу максималну температурну границу (0 степени ~1800 степени) и посебно је дизајниран за ултра-оксидационе атмосфере високе температуре између 1600 степени ~1800 степени. Има слабу прецизност на ниским температурама и мора да се користи у окружењима са високим{10}температурама.
2. Избор на основу атмосфере у пећи (кључни додатак)
Атмосфера може кородирати термоелемент, а нетачан избор ће довести до квара.
Оксидирајуће/неутралне атмосфере (нпр. ваздух, азот, аргон): Горе наведени-термопарови типа К, С и Б могу се користити директно без посебне заштите.
Редуцирајуће атмосфере (нпр. водоник, угљен моноксид): Термопарови од племенитих метала (тип С и Б) се не могу користити (јер ће бити „отровани“ и отказати). Треба изабрати термопар типа К са заштитном цеви од корунда или наменски термопар типа Н.